Једна упаљена звезда
Из Лазар Комарчић
- Аутор: Бобан Кнежевић. Преузето из Знака сагите #7
Историја је препуна примера да се на једном месту у истом тренутку јављају ствараоци сличног сензибилитета који затим, узајамним међуделовањем, постижу много веће резултате него што би вероватно остварили да су били усамљени у свом трагању за сопственим изразом. То само показује људску потребу да ствара у позитивном окружењу и под непосредним утицајима истомишљеника. Отуд ваљда и та исконска жудња за окупљањем у најразноврснија удружења, отуд и настанак клуба „Лазар Комарчић“ који ових дана слави 20 година прве званичне регистрације.
Прича о дружењу љубитеља СФ а и фантастике у Београду је дуга и сложена па је једини начин да се ваљано представи да се крене некаквим редоследом.
Садржај |
ПРЕДИСТОРИЈА
Откад је Хуго Гернзбак затворио СФ у гето 1926. године, наметнута су му одређена правила понашања: окупљање фанова по разним нивоима удружења, издавање фанзина, одржавање конвенција... Први клуб такве врсте у Југославији била је загребачка СФера која у разноразним облицима делује од 1973. године. Састављена најближе „америчком“ моделу фандомског окупљања и у спрези са часописом Сириус уз прилично добру организацију постигла је завидну ширину деловања на простору целе тадашње државе. Београд је покушао одмах потом да „парира“ оснивањем сопственог удружења — после доста пренемагања часопис Галаксија и алманах Андромеда су одржали оснивачку скупштину клуба „Андромеда“ 1979. али због одређених административних пропуста и презаузетости изабраних представника све се и завршило на једном једином предавању, које је пред стотињак људи одржао Зоран Живковић.
Био је то врло згодан тренутак да се покрене клуб јер је интересовање за СФ силовито порасло након 1976. године (покренут часопис Сириус, други живот едиције „Кентаур“, алманах Андромеда, десетине касније познатих домаћих писаца управо у периоду 1978–1979. година објављује своје прве приче) и било је питање тренутка када ће се то и у каквом облику десити.
Оно што је убрзало целу ствар био је покушај клуба СФера из Загреба да направи своју подружницу у Београду. Њихов представник Крсто Мажуранић је био на оснивачкој скупштини „Андромеде“ и остао затечен (неки злобници кажу и пренеражен) бројношћу и идејама окупљених људи. СФера је била регистрована на нивоу Југославије (дакле, југословенско удружење, и нико други није више могао да се региструје на том нивоу, већ само на републичком или градском — такавје тада био закон) и непрекидно су лобирали за стварање „подружница на терену“. Како је постало извесно да је ствар са „Андромедом“ пропала, некоме тамо се учинило да је прави тренутак за секцију СФере у Београду. Свим члановима СФере из Београда послат је допис почетком 1981. године да се сакупе и региструју београдску секцију. За координатора целе ствари одређен је Александар Манић—Моња.
Први сусрет Моње и мене одиграо се у његовом стану, а разговарали смо о оснивању секције СФере у Београду. Било је потребно десет пунолетних чланова за регистрацију... Моња је имао своју екипу (Никола Маричић, Пеца Кнежевић и Зоран Илић), са мном је била неколицина астронома: Бранислав Бркић, Дамир Јока и Светозар Петровић. Потом се Моњи јавио Влада Весовић са екипом „Београдског круга 2“ од којих су у почетку најактивнији били Асканио Поповић, Слободан Ивков, Драган Боснић и Жељко Пахек. Овако сакупљенима на једном месту, некоме (заиста не знам коме) пала је на памет идеја да уместо да оснивамо СФерину подружницу, оснујемо сопствени клуб пошто је законска процедура била иста: десет чланова и пријава у некој просторији регистрованој за окупљања грађана. Нека остане забележено да се Моња најдуже опирао напуштања почетне премисе СФериног патроната...
Први покушај да се клуб негде удоми одиграо се у оквиру Народне опсерваторије на Калемегдану. Љубазношћу тадашњег управника добили смо подрумску учионицу на повремену употребу и ту су се одвијале исцрпне расправе око циљева будућег друштва као и начина да се постигну. Наравно, и прикупљања потребне документације за регистрацију. Сваки следећи састанак доносио је ново лице: Миодраг Гајић, Милош Орловић, Урош Грбић... Предигра око имена била је исцрпљујуће неизвесна и донела је највише размимоилажења, али се онда појавио Зоран Живковић (Никола Маричић је играо рекреативни фудбал викендом на Ади у групи где се ЗЖ такође појављивао) и на свом првом доласку у клуб изрекао садашње „Лазар Комарчић“ (нека остане забележено да сам се ја једини јавно супротставио), што је практично одмах прихваћено, наравно, не због било чије одушевљености предлогом, него због чињенице да је Живковић био сувише важна особа да би ризиковали губитак због тако ситног каприца као што је назив клуба... И тако, имали смо име, Александар Томић нам је обезбедио Статут будућег друштва, али смо остали без просторија: појединци у Народној опсерваторији су се уплашили да бисмо временом могли да их надрастемо и угрозимо у њиховим просторијама и били смо на улици. Срећом, опет је прорадила „фудбалска веза са Аде“ и мајстор малог фудбала, Божа Копривица, иначе уредник културног програма Народног универзитета „Браћа Стаменковић“ понудио нам је просторије за састајање и званичну регистрацију и то је било све што нам је требало. Дана 28. новембра 1981. године одржана је званична Оснивачка скупштина друштва „Лазар Комарчић“ на којој су изабрана сва потребна и законом неопходна тела за функционисање удружења грађана: први председник био је Зоран Живковић, а секретар Александар Манић. Одређено је да се покрене фанзин под називом Емитор и мени је припала част и обавеза да будем уредник. Први број појавио се у децембру исте године. Слободан Ивков је још раније урадио идејно решење за амблем клуба. Званично одобрење за рад клуба „Лазар Комарчић“ уследило је крајем марта 1982. године. Добили смо печат и жиро–рачун, али ништа више од тога. Препуштени сами себи, учинили смо онолико колико смо могли: издато је преко 400 бројева Емитора, одржано отприлике исто толико састанака, разговора и предавања, одржано неколико конвенција на Савезном и градском нивоу; чланови друштва дали су прилично велики допринос као писци, преводиоци, критичари, илустратори, издавачи и уредници... када се осврнемо око себе, практично све (сем заиста ретких изузетака) што је настало у београдском окружењу осамдесетих потекло је у неком облику из рада клуба „Лазар Комарчић“.
ЕМИТОР
Фанзин Емитор је костур, крвоток, снага и ум друштва „Лазар Комарчић“. Права слика грандиозности подухвата који траје већ двадесет година може се назрети из побројавања елементарних чињеница: оно што се види на први поглед је 427 бројева, неколико десетина хиљада страница, неколико стотина разноразних домаћих аутора који су се огледали у приређивању, писању, превођењу и илустровању... историја Емитора је историја СФ а (свакако и фантастике и хорора) у Београду и донекле целој Србији и Југославији. Има ту свакако успона и падова, нередовног (месецима ништа) и нагомиланог излажења (по три броја за један дан), концепцијски добро одрађених и једноличних копирања само једног романа у целом броју... Најтањи број је имао само четири стране, а најдебљи преко стотину... у свему томе постоји само један двоброј (295/296) који је приредио Васа Ћурчин не знајући за договор да се са Емитором не раде такве ствари... Било би врло занимљиво урадити комплетну библиографију свих досадашњих бројева, само треба да се пронађе/јави добровољац за овај мукотрпан, пипав и свакако не уносан посао. После неког почетног периода када је постојао званични уредник Емитора (били су то Радмило Анђелковић, Александар Гаталица, Аца Недељковић, Зоран Нешковић, Љиљана Праизовић, Милан Драшковић...) дошло је време да свако ко је имао шта да каже или желео да се изрази кроз уређење неког броја добије шансу за то тако да је ту било свега и свачега: углавном сецкања и копирања са разних страна, самообјављивања којечега и свега другог што је најразличитијим људима падало на памет. Тако је дошло до тога да за првих десет година постојања имамо 100 Емитора од 5–6 уредника, а у наредних десет још 330 од 30 људи. Наравно, врло су подељена мишљења који период је био значајнији и садржински сврсисходнији, а мој став је да такве процене уопште нису ни потребне. Свако време има своја правила и посебну тачку гледишта... Главни печат троцифреним Емиторима дали су Горан Скробоња и Љубомир Дамњановић, уз многобројне и врло тешко побројиве појединачне и повремене упливе десетина чланова...
КОНКУРСИ ЗА ПРИЧЕ
Институција конкурса за приче је такође нешто што прати сва СФ удружења. Клуб „Лазар Комарчић“ је практично од оснивања имао мање–више редовне конкурсе и одржано је осамнаест у првих осам година. Победници су: Бобан Кнежевић (пет пута), Радмило Анђелковић (четири пута), Вера Броз, Зоран Јакшић и Зоран Нешковић (по два пута) и Бранислав Бркић, Слободан Ивков и Бранислав Трајковић по једном. Након тога ми се рачун мало погубио. Следила је доста велика пауза и шта се са тим конкурсом догађало у новије време знаће ваљда неки други хроничари. Ретки су они који нису прошли кроз сито и решето конкурса клуба „Лазар Комарчић“, где је главна ствар долазила на крају, када се све приче ишчитају и распореде: размена мишљења око свих спорних детаља.
КАФАНЕ
Таково, Блед, Дрина, Комуналац, Ариље, Зора... прича о клубу не може бити комплетна без пикантерија о кафанама које су увек биле ту када нас нико други није хтео. Проблем је само што се тога толико накупило за ових двадесет година да нисам више сасвим сигуран у редослед и распоред званичних и незваничних места за састајање... потребна је мало детаљнија претрага по старим бројевима Емитора али за то сада немам довољно времена, па ћу навести само оквир: након што нам је НУБС ускратио гостопримство неко време смо се састајали по кафанама и незванично у просторијама Феријалног савеза. После тога смо уследио је договор са Градском библиотеком и то је било лепо док је трајало, али због политичких испада једног од нас (оног кога нећемо именовати) били смо избачени. После библиотеке уследиле су кафане, углавном „Комуналац“... Дом Омладине нас је први пут примио под своје окриље почетком деведесетих, држава се распадала, хиперинфлација је гутала све, ствари су се витопериле и губиле смисао, систем вредности се више није могао успоставити... чинило се повремено да је то крај клуба и сна о београдском дружењу... Тада је живео практично само Емитор... појављивало се и по десет бројева месечно, нови и нови бројеви су прављени готово са пркосом... 1996. смо били принуђени на нову селидбу, овога пута у СКЦ, где смо се задржали 2–3 године, да би се клуб опет „померио“ у Дом омладине где је и данас.
Осврт на почетке дружења у оквиру „Лазара Комарчића“ завршићу помало неуобичајено и за самог мене неочекивано — побројавањем оних који више нису међу нама, не у смислу да су престали да долазе, већ стицајем разноразних околности напустили овај свет заувек и свакако прерано: Вера Броз, даровити писац изузетног талента умрла је толико ненадано да су биле потребне године да то схватимо. Негде у то време нестао је и Миомир Станчић, повремени члан жирија конкурса. Умрла је и Ксенија Јовановић, преводилац, заслужна за то што многи од нас француску СФ књижевност гледају другим очима. Песник Дејан Бранковић је извршио самоубиство. Његови препеви две СФ поеме првобитно предвиђене за четврти број Знака сагите, били су затурени пред штампу, и тек сада могу да угледају светлост дана. Године 1999. умро је Љубомир Дамњановић, човек чији је допринос развоју клуба дословно гигантски. Годину дана касније умрла је Љиљана Праизовић.
Животопис једног дружења има много путељака и стаза, стрампутица и узлета, наизглед баш онако како и треба да буде...
Ако се погледа које су теме доминирале на редовним састанцима Друштва љубитеља фантастике „Лазар Комарчић“ у периоду од септембра 2001. године, после уобичајене летње паузе у раду, па закључно са фебруаром 2002. године, долази се до јасног закључка да је примарна била књижевност — говорећи ту у најширем смислу. У оквиру тога треба истаћи серијал увек интересантних предавања под заједничким насловом „Писци које не можете читати на српском“ (представљени су Александар Бешер, Џон Ферис и Дејвид Гемел), али се причало и о Роџеру Зелазнију, те књигама из Stаr Wars серијала и српским романописцима у научној фанастици. Одржане су и промоције повратника на жанровску сцену — часописа Знак сагите (број 6) и антологије Трифид (Драган Р. Филиповић, Горан Скробоња, Бобан Кнежевић), а за оне који желе да се активно укључе у стваралачки рад редовне су биле и књижевне радионице — одржавале су се на крају сваког месеца, што ће рећи да их је било шест.
Љубитељи филма су имали „мешано месо“ — уз причу о новим жанровским продуктима (Мрак филм, Планета мајмуна уз поређење са оригиналним делом из 1968. године),било им је понуђено и квалитетно аналитичко подсећање на неке старе наслове (Омега мен и серијал о Побеснелом Максу). „Стрипаџије“ су могле да уживају у причи о Хајау Мијазакију и Тарзану. Они који воле „глобалне феномене“ задовољење су могли пронаћи у Харију Потеру, с тим што ће ускоро имати прилику да слушају једну опсежну причу везану за Господара прстенова.
Овакав остварени програм рада дефинитивно може да подржи тезу да „Лазар Комарчић“ и у свом даљем раду жели да истраје на стварању нових српских писаца. Приметно је да током шест месеци није било прилике да се чује нити једно предавање везано за игре — РПГ и ФРП је био повремени гост на редовним састанцима, мада је дефинитивно давно прошло време када се причало о некој компјутерској игри. С времена на време то можда и не би било тако лоше — чисто да се освеже предавачке теме.
Што се тиче ангажовања чланова клуба, Александар Марковић треба да покупи сва признања. На његовим плећима је лежала комплетна књижевна радионица, а уз друге књижевне теме забележио је чак десет наступа на предавањима „Лазара Комарчића“. Са по четири наступа следе Јован Ристић, који је покрио апсолутно све филмске приче, Ото Олтвањи и Бобан Кнежевић — највише ангажовани на промоцији Знака сагите и Трифида. Укупно је било шеснаест предавача, а нарочито радује што млађи чланови клуба све више узимају „главну реч“ на предавањима и трибинама.
