Кратка историја SFFC Лазар Комарчић

Из Лазар Комарчић

Аутор: Радмило Анђелковић. Преузето из Знака сагите #8

Познато је да је аутор спевова „Илијада“, „Одисеја“ и „Енејида“ био слепац Хомер. Лако је могуће, какав је био слепац, да ни он није знао да је аутор истих. Срби не би били Срби да не располажу са одговарајућом аналогијом. Слепац Филип Вишњић гуслао је српске народне јуначке песме. Штета је што то није учинио раније, тако да није дошло до одговарајуће хомеризације. Са друге стране, данас је познато да је највећи антички историчар Херодот био лажов, односно, ни на једном англосаксонском суђењу његови записи не би прошли боље од hear-say (рекла-казала). Наиме, утврђено је да је већина његових података, о градњи пирамида или Атлантиди, потекла од информација малог Ђокице. Исти мали Ђокица је шаптао у уво Константину Порфирогениту када је писао о Словенима, а пошто је очито Балканац, сигурно је асистирао и неким од виђенијих Срба. Пошто ми је лично понудио добре услуге и у писању ове историје, молим цењене читаоце да то узму у обзир.

Као и све друго што се дешава међу Србима тако се узроци и почеци појаве СФ фандома у Срба тешко могу прецизно установити. Најпре оно што је најважније: СФ издаваштво не може да буде узрок настанка СФ фандома, јер овај термин претпоставља организовано дружење и размену информација у оквиру неког интересовања. Са друге страна, било шта што садржи елементе периодике у издаваштву – може.

Од 1976. године на даље, БИГЗ је успео да изда три тома СФ антологије „Андромеда“, чиме смо, евидентно испунили први услов: да почнемо пре Хрвата. Империја је са СФ часописом „Сириус“ узвратила ударац у јулу (српањ) исте године, али је опрезно почела да своју периодику датира од седмог броја, односно, од јануара (сијечња) 1977. године. То је још један разлог због којег бисмо могли да се закрвимо на тему: ко је био први.

Да се спрема нови ударац сазнали смо кад се појавило прво СФ друштво „Сфера“ у Загребу. Надмашили су нас толико да сам тачан податак потиснуо у Фројд-Јунговско несвесно и нисам у стању да га дозовем и тачно наведем. Уосталом, на неком њиховом сајту овај податак сигурно постоји, не би пропустили да га наведу. До врхунца понижења дошло је кад су нас позвали да им се, као београдска филијала, придружимо. Неки од наших првих СФ поклоника су насели и учланили се у СФ друштво „Сфера“.

Убрзо је уследила реакција. Др Зоран Живковић је са Бобаном Кнежевићем, др Дамиром Јоком, др Николом Марчићем и још неким љубитељима СФ-а започео са неформалним окупљањима. По инерцији су им се придружили и стрип-аутори из „Београдског круга“. Запело је код регистрације удружења грађана, тако да је око писања Статута, формирања Председништва и других органа за ОНО или ово, протекло прилично времена. То је довољан разлог да данас постоји неколико верзија од када тачно SFFC^[1] „Лазар Комарчић“ постоји. Име друштва је одабрано тако да то буде први контраударац или ретурн, што би рекли тенисери. Ми смо имали благопочившег г. Лазу још од 1902. године, а они су тада имали само Аустро-Угарску.

Будући да сам добио улогу Хомера, односно Херодота, лако је закључити да SFFC „Лазар Комарчић“ постоји од мог доласка у друштво, у другој половини 1981. године, односно, од једног преподнева кад сам са папирима за регистрацију Друштва налетео на надлежног у полицији са којим сам раније провео и једно пријатно вече у кафани. Пошто вече гарантује за јутро, добио сам толико значајан потпис и оверу печата, те је „Лазар Комарчић“ изашао из породилишта. Оно пре тога, с пуним правом, сматрам дугом и мукотрпном трудноћом.

На овом месту ћемо се растати са надметањем са загребачким СФ друштвом „Сфера“. Признаћемо да су нас надмашили у броју заједничких окупљања – „Сферакон“, шансу да их надмашимо тешко да ћемо добити. У свему осталом, а о томе ћемо се више хвалити, надмашили смо их на време.

Најпре о фанзину „Емитор“ који је живи доказ да SFFC „Лазар Комарчић“ континуирано постоји читавих двадесет једну годину, те се по свим светским критеријумима може сматрати пунолетним. У раном детињству је мењао формат, уреднике и прелом. Ко зна колико бројева је куцано на писаћој машини, неки од њих су направљени помоћу раних PC-а за које није било фонтова са нама толико драгим ШЂЧЋЖ, па су уредници морали да фломастерима додају кукице и квакице. Негде на крају тог периода „Емитор“ за мало није преминуо. Ту се нашао будући доктор А.Б. Недељковић који је једним чевеространичним бројем, као са електродама под напоном од пар стотина волти у „лекарским“ серијама на ТВ, учинио да „Емитор“ и читаво SFFC „Лазар Комарчић“ - преживе. Алелуја! Слава му! После тог херојског дела А.Б.Н. је наставио да буде онај исти кога и данас сви добро познајемо.

Преживели „Емитор“ је мирно доспео до тинејџерских година, да би у пубертету почео да се одговарајуће понаша. Карактеристично је да је у најтежем периоду за све остале, деведесетих година прошлог века, „Емитор“ испољио све карактеристике младалачког лудила (шизофреније). Нико живи не може да преброји број уредника, а камоли да их све именује. Једноставно, било који члан Друштва могао је да направи сопствени број и данас нико не зна колико их је тачно до сада било. Сигурно је да их, рачунајући и „ХЕмитор“-е (хорор „Емитор“), има преко четири стотине што је светски рекорд кад су СФ фанзини у питању. Неко би помислио да то из одређених разлога није у складу са општим друштвеним кретањима, други, из тих истих одређених разлога, сматрају управо супротно. Ваш Херодот објективно цени да су обе стране у праву.

Друга активност, у самим почецима Друштва, било је групно гледање СФ филмова. Почело је са, наравно, др Зораном Живковићем и илегалном презентацијом Кјубриковог филма “Исијавање“. Нисам сигуран да је тај филм икада код нас био на редовном филмском програму. Престало је кад су сви набавили видео рекордере. У међувремену сам имао проблеме код куће, јер сам најчешће ја довлачио свој телевизор (најближе сам становао).

Оно најбоље у SFFC „Лазар Комарчић“ догађало се на индивидуалном плану. Политика довођења у Друштво било кога од људи из Србије за кога бисмо сазнали да је објавио СФ причу или нешто слично показала се веома успешном. Колико ја знам измакао нам је једино Борислав Пекић, али, како је он само кокетирао са СФ-ом, можда тај губитак и није био превелик. Последица ове политике и књижевне радионице једном месечно била је да се број објављених радова чланова Друштва рапидно увећавао, тако да би било добро када би неко, мало склонији систематичном приступу од мене, начинио преглед свега што су објавили наши чланови. Мислим да би др А.Б.Недељковић могао да изведе тај херкуловски подухват, ако би се привремено одрекао свог СФ пуританства. Овако, мали Ђокица ми шапуће да је око 80% укупне СФ продукције у СФРЈ било дело наших чланова. Одавде па надаље покушаћу да раздвојим појединачне сегменте СФ продукције.

СФ издавачи. Познато ми је да је један приватни издавач у Загребу издао превод једног СФ романа (Ф. Пол „Човјек плус“) и да је ту стало. Сви остали су били из Београда и једино Милан Видојевић (Исак Асимов „Роботи зоре“) није био наш члан. Најплоднији издавач код нас, са преко 200 објављених СФ књига, био је и остао др Зоран Живковић. Бобан Кнежевић, иако смелији са својим избором, далеко заостаје за њим, мада је свакако на врху са периодиком од девет мамутских издања „Монолит“-а и пет бројева едиције „Знак сагите“, која управо покушава да оживи. У његово прегнуће треба убројати и „Алеф“ где је био уредник са неограниченим правом избора текстова. Бранислав Бркић се умешао са неколико СФ романа, али ће остати запамћен као први први издавач два домаћа СФ романа. Брљотину коју је том приликом направио, овековечио је Добросав Боб Живковић са кратким стрипом о Ћурмилу који можете да видите на нашем сајту. После тога је могао само да избегне у Јужну Африку, а монструм Ћурмило га и даље чека. Горан Скробоња је последњи од већих СФ издавача из Друштва, са књигама које, према његовом афинитету, више нагињу СФ хорору.

СФ писци. Кад сам покушао да попишем све наше чланове који су објављивали своје радове у последњих двадесет година уплашио сам се броја, па ћу оставити доследнијим историчарима и ауторима, које ћу неминовно заборавити, да ме исправе и да у сајт уведу потпуни ред. Овде ће бити наведени само они којих сам се сетио.

Најпре две даме које су нас напустиле. Љиљана Праизовић нас је прерано оставила да жалимо за њеном поетском прозом и наговештајем колико СФ може да буде драго штиво за читање. Лидија Беатовић и њен готово мушки cyber-punk отишли су негде на Косово,са породицом коју је тамо засновала, да би се поново јавила из Боцване.

Пре годину дана остали смо и без Љубе Дамјановића, највећег фана у друштву, преводиоца и аутора једног необјављеног СФ романа који нам је оставио у аманет.

У попису који ће да следи најмање девет СФ писаца имају преко хиљаду објављених страна СФ прича и романа. Ја их нећу издвајати као плодније писце, наговестићу само да је СФФЦ „Лазар Комарчић“ изнедрио преко десет хиљада објављених страница. Редослед аутора је онакав како су ме сећања служила, а неко ће већ да их поређа боље:

Иван Нешић, Ото Олтвањи, Александар Марковић, др Зоран Живковић, др Зоран Јакшић, Константин Тезеус (алиас др А.Б. Недељковић), Милан Драшковић, Радмило Анђелковић, Бобан Кнежевић, Александар Манић, Илија Бакић, Бранислав Трајковић (алиас Billy Tray), Зоран Нешковић, Горан Скробоња, Владимир Лазовић, Драган Р. Филиповић, Данијел Рељић, Зоран Стефановић.

На крају, поменућу и отпадника Сашу Гаталицу који се на време уклопио у главни ток српске књижевности и напустио СФ.

СФ преводилаштво. Добар број наших чланова бави се и преводилаштвом, претежно са енглеског. Изузетак је била проф др Ксенија Јовановић, која је преводила са француског. Огроман број превода са енглеског потиче од др Зорана Живковића, др Александра Б. Недељковића, Горана Скробоње, Александра Марковића и др Зорана Јакшића.

Фусноте

1. ↑ SFFC: Science Fiction Fan Club