Лазар Комарчић
Из Лазар Комарчић
Лазар Комарчић (1839-1909): Једна угашена звезда
Лазар Комарчић, аутор првог српског научнофантастичног романа Једна угашена звезда, родио се у селу Комарици код Пљеваља. Учитељску школу завршио је у Ваљеву, а затим радио као учитељ у селу Липе код Смедерева. Поред учитељског позива држао је и механу, од које се вероватно издржавао.
Прве приче објавио је 1874. године у листу Шумадинка. Већ следеће године покренуо је и уређивао лист Будућност, а затим Збор. После ратова 1876-1878 прешао је у Београд.
У Београду прилази Напредњачкој странци Илије Гарашанина, који му поверава уређивање страначког часописа Видело. Године 1896. напустио је овај часопис и потпуно се посветио писању.
У том периоду настају вероватно најбоља остварења, романи Два аманета, Драгоцена огрлица и две збирке приповедака. Непосредно пре тога, 1893 године, добио је награду Краљевске академије за приповетку „Један разорени ум”.
1902. године појавио се илустровани роман Једна угашена звезда. Занимљива је чињеница да је овај већ прилично уважен списатељ и новинар на заласку списатељске каријере сачинио роман који се готово у потпуности разликује од свих дела у дотадашњој српској књижевности.
Нажалост, овај роман, као и пар претходних остварења, били су потпуно занемарени од критике, тако да Лазар Комарчић умире прилично заборављен 1909. године.
И раније је у српској књижевности било остварења која су имала одредене елементе научне фантастике. Поготово у то било присутно у појединим, углавном краћим остварењима из друге половине XIX века, која су покушавала да предвиде како ће изгледати свет будућности.
Медутим, можда најзначајније дело из области коју данас називамо научном фантастиком јесте драма „После милијон година”, коју је 1889. године објавио Драгутин Илић, брат данас много познатијег песника Војислава Илића. Ова драма о последњим хомо сапиенсима и њиховом сусрету са посетиоцима са Меркура је своје прво извођење доживела је тек после 100. година, јер није, као ни Комарчићев роман, следила утабане стазе тадашње матице књижевности.
Очигледно је да је роман Једна угашена звезда и пре појављивања био осуђен на статус инцидента и екстраваганције пишчеве и у промени тог предзнака није помогла ни посвета великом српском политичару и државнику Илији Гарашанину (1812-1874).
Као и у многим сличним делима тог времена (поменимо само Камија Фламариона, као најприближнијег узора) Комарчевићев роман је сачињен од научно-популарног и научно-фантастичног дела. Другим речима, једна од основних функција овог романа је и просветитељска. Аутор читаоцима методично излаже тада најсавременија космолошка знања и теорије које ће, ради пријемчивости читаоцу, оплеменити фантастичком причом.
Отуда детаљни описи звезда и сазвежда видљивих на ноћном небу током године (у делу пролога насловљеном као „Наше небо”), након којих следи, где другде него у „Градској Касини“, предавање извесног господина Д. С. о „бесконачности васељениној” којем присуствује и наш неименовани јунак романа. Д. С. игнорантској маси предочава како је наш сунчеви систем тек „један цигли атом међу атомима” у бескрају васељене препуне видљивим и невидљивим нам „маглинама и звезданим гомилама”. А све оне радају се и умиру „и милиуни и милиуни (година) проћи ће, док се наше сунце охлади и постане један грдосни небесни леш. (...) И то ће бити једно васељенско гробље”
Међутим, Д.С. пролази, у принципу, као и роман о коме причамо - маса ироничних суграђана, оличених у ликовима Весе Ћука и Стеве Савамалца, две карикатуре не претерано образоване чаршије, нема превише стрпљења да га слуша, јер има важнија посла – разговоре о предстојећим изборима и најновијим указима. Ни сироти предавач Д.С. се неће провести боље - ухватиће се са млађаријом у коло и тако да је „и сам до краја вечери ђускао да га је свега зној облио.“
Наш неименовани јунак се после предавања враћа кући, леже да спава, али не задуго јер га ускоро буди чудна бестелесна сподоба који ће га, да би га уверио да речи Д. С. нису празна лажа провести кроз васељену и открити му све њене тајне. Док на постељи остаје његово материјално тело приповедач лети несхватљивом брзином у велику авантуру. Прва станица је на 162.000 km од Земље, са које прво види планету Земљу и Сунце, препознаје „околна” сазвежђа да би потом слетео на Месец, упознао његову географију и историју (која је, по Лази, некада била пуна живота сада готово скршеног ужасним топлотама и хладноћама). Нашем јунаку, после једне опсежне лекције из астрономије бестелесно биће рећи ће да је он виша интелигенција о којој филозоф Лаплас сањао, односно сам Лаплас, а која је од садашњег човека интелектуално удаљена 10 милиона година и која поседује безбројна знања и способности, међу којима је и читање мисли.
Даљи пут нашег јунака води до двојне звезде Мизар у репу Великог Медведа и планете Гамидо, коју обасјавају два сунца, једно на умору а друго у пуној снази; на планети је, пак, живот у повоју, на стадијуму на ком је на Земљи био „из доба угљене периоде”.
Док, путујући даље, пролазе кроз Сунчеве букове (турбуленце), поред објашњавања циклуса стварања и умирања сунаца, планета и живота на њима, Лапласов дух објашњава место Бога у читавом устројству, проглашавајући да су земаљски научници у заблуди кад не верују у постојање божанственог даха и искре Бога Створитеља јер је овај у основи свих животних процеса а огледа се у непрестаној тежњи „за све лепшим и савршенијим облицима и биљним и животињским”.
Људи ове промене приписују голом инстинкту јер њихова несавршена чула нису кадра да виде, чују или осете божанско (баш као што ни мрави, у поучној причици Лапласовој извижде ученог мрава који описује успехе људске технологије.)
Следећи циљ пута је малена мрљица светла у мрачној, безданој провалији (за коју ће се испоставити да садржи 10 хиљада сунаца!) и у њој су планета Аруџа-Дарин и град Гомора кога створише моћни али пре 28 милиона година изумрли људи. Посетиоци обилазе беспрекорно очувани град, дивећи се импозантној а тананој архитектури, фантастичним споменицима, платоима, трговима, храмовима Божијим, пијаци, музеју-библиотеци где упознају дух царског библиотекара, који им се силно обрадује. Духови ће исприповедати дугу историју настанка и нестанка живота на планети односно успоне и падове цивилизација, које су прошле периоде варварства док се нису уздигле до високе просвећености а потом нестале када је њиховом сунцу и планети дошао физички крај.
Наравно, поука је да иста судбина чека и житеље Земље уколико успеју да се отргну из наручја сопствене глупости и похлепе. Истовремено следи још једна поука о Богу који је и простор и време, прошлост, садашњост и будућност, оно што покреће материју и мисао. Такоде се ближе одређују и два сегмента свеколике васељене: материјални и духовни свет. Духови отуд слободно лутају бескрајним простором, сусрећу се и друже.
Нажалост, обилазак бива прекинут јер приповедачева газдарица лупа на његова врата молећи га да оде по лекара јер јој је дете болесно. Лекар по његовом савету даје детету серум и спасава га; све се наизглед враћа у нормалу, али приповедач остаје запитан над сваким погодом у небо и светла која тамо трепере.
Роман обилује егзактним подацима - удаљеностима, величинама и запреминама планета, сунаца и сазвежђа, трајањима обданица и година, описима периода еволуције, хемијских и физичких процеса, поткрепљених графикама небеских тела, праисторијске флоре и фауне - јер се аутор трудио да текст има максимално образовну линију. Фантастика постаје примарна тек у другој половини авантуре али и даље поткрепљена научним чињеницама. Само сагледавање туђинске цивилизације (илустратор није имао храбрости да је нацрта) одраз је овоземаљске; и њоме управљају исте законитости робовања примитивним нагонима, борби за власт у држави, ратови које прате и човечанство на Земљи.
Ова поставка не би деловала толико наивно (имајући у виду тезе данашњих научника да свака цивилизација мора да преболи дечије болести чији су симптоми поменута дешавања) да аутор није пошао од претпоставке да ће свуда постојати бића као ми, да је људски облик најбољи облик свесних бића, што је „научна” потврда религијске идеје да је Бог (као усавршитељ материје) створио човека по свом лику.
Наравно, Комарчић не преза ни да своја директна размишљања о свету у коме се налази искаже кроз своје дело, и ту видимо једног разочараног човека, неспосбног да се супротстави неправдама који га окружују и које ће убрзо довести до светског рата до тада несагледивих размера. Његово размишљање да ће биолошка мутације врсте довести до једног идеалног друштва, више је него наивно гледање, па чак и са становишта почетка 20. века...
Нажалост, мало је тога што просечан данашњи читалац може наћи у овом делу. На литерарном плану највећи проблем романа је у скоро потпуном одсуству било каквог ритма. Сама прича се углавном своди на бескрајне описе (васељене и тела у њој, процеса на сунцима и планетама) који су резултат или онога што приповедач види или на монологе Лапласовог духа, а касније и духа библиотекара. Аутор није успео да „оживи” радњу романа, да јој убрзање, учини је занимљивијом од пуког уџбеника астрономије.
Врло је занимљиво да Лазар Комарчић није нашао за сходно да причу обогати било каквом карактеризацијом ликова, јер су они сведени на функционално потребне марионете за изговарање факата и хипотеза. Проблем ускладивања научног и књижевног сегмента романа Комарчић није успео да реши али, истини за вољу ни безброј потоњих писаца то није успео, иако су могли да се уче на грешкама претходника.
