Награда за допринос фантастици за 2007
Из Лазар Комарчић
Садржај |
Реч жирија поводом Награде друштва „Лазар Комарчић“ за допринос српској фантастици 2007.
Награда друштва „Лазар Комарчић“ за допринос српској фантастици додељује се као знак признања остварењима и дугорочним делатностима појединаца и/или група. Такође, ово признање има и племениту улогу да одрази и подсети на непролазну важност фантастике и у данашњој српској култури, не само традиционалној.
Друштво „Лазар Комарчић“ је у претходних четврт века свог постојања само једном доделило ову врсту награде за општи допринос, и то 1997. др Зорану Живковићу и издавачком атељеу „Поларис“. Сазревањем нашег удружења и домаће фантастичке сцене током протекле деценије, наметнула се потреба за једним трајним признањем које вреднује општи допринос, па од ове године награда постаје традиционална.
У ужем овогодишњем избору за лауреата, била су имена која имају велику тежину у нашој фантастици, њеним уметностима и наукама, а то су, по азбучном редоследу:
- Радмило Анђелковић,
- Жика Богдановић,
- Владимир Весовић,
- Здравко Зупан,
- Милорад Павић,
- Ђорђе Кадијевић,
- Бобан Кнежевић и
- Александар Б. Недељковић
Као ствараоци, историографи, истраживачи, активисти, педагози, издавачи, уредници и мислиоци, сваки од њих је на свој начин непроцењиво допринео култури наше фантастике, па и општој култури.
Ипак како је то већ ред са свим признањима – и ово признање је морало да сведочи не само о снази награђеног дела, него да одслика и историју и делатност установе која га додељује. У том смислу је овогодишњи лауреат испунио ону културну, стваралачку, педагошку и фандомску равнотежу у опусу, баш онакву какву је жири прижељкивао као идеалну.
Награда друштва „Лазар Комарчић“
за допринос српској фантастици 2007.
додељује
РАДМИЛУ АНЂЕЛКОВИЋУ
У Београду, 15. децембра 2007.
ЖИРИ:
- Споменка Стефановић-Пулулу (председница),
- Владимир Лазовић,
- Миодраг Миловановић,
- Зоран Стефановић (секретар)
Образложење
Писац, сценариста, глумац, културни активиста и педагог, Радмило Анђелковић рођен је на Велику Госпојину, 28. августа 1942. године, у Београду.
У уметностима је активно још од детињства — учествовањем 1949. у кратком играном филму „Један дан у Зоолошком врту“ и уласком у Дечју радио групу „Никола Тесла“, затим глумом у Дечјем позоришту „Бошко Буха“, па поново у радијском позоришту, као и следећим филмским улогама попут оне у филму „Ципелице на асфалту“.
Преломна је била 1957. године и сусрет са штампаним медијумом преко чувеног дечјег листа „Пионири“, чији је постао сарадник у 15. години, пењући се са самог дна професионалне лествице, од (по његовим сопственим речима) „потрчка“ до каснијег писца и сценаристе. У периоду 1957-1959. Анђелковић сарађује са једним од највећих српских стрипара и ликовних уметника свих времена, Александром Хецлом, пишући за њега и сценарије за позната дела „Винету“ и „Баф, вођа каравана“. (Ово признање се тиме поклапа и са 50. годишњицом Анђелковићевог професионалног писања.)
Паралелно са сценаристиком и новинарством, Анђелковић је и даље гајио љубав према драмским уметностима кроз трупе „Универзитетска експериментална сцена“ и МАСКА. Круна тог периода је било стварање трупе Театар ЛЕВО у КУД „Иво Лола Рибар“ где је Анђелковић играо у прве две представе („Ћелава певачица“ Јонеска и „Хиљаду корњача под сунчаним небом Андалузије“).
Нови период је почео дипломирањем на Технолошком факултету 1967. и запошљавањем у технолошко-истраживачкој струци. У њој је радио — већином у Војно-техничком институту — све до пензионисања 1994. Научно-истраживачка делатност је очигледно пружала здраво тло за тзв. „тврду научну фантастику“ (научну спекулацију), која је била доминантни тренд и у попкултури нашег времена и у каснијем Анђелковићевом опусу.
Ауторово враћање писаној речи је појачано оснивањем друштва „Лазар Комарчић“ 1981/1982, где је Анђелковићева улога била једна од кључних. Био је први председник, предавач, организатор и један од уредника „Емитора“, фанзина који је у свом развоју овенчан и славом најбољег у Европи. Поред књижевности, Анђелковић се у том периоду опет бавио стрип-сценаристиком („Рамболд“ са А. Поповићем и дечји серијали по Хана-Барбериним лиценцама).
По речима средње и млађе генерације: Анђелковићеве приче, новеле и романи представљају један од брендова савремене српске научне фантастике још од 1980-их, када је она почела поново да добија свој глас.
Четири књиге и 30-ак прича представљају онај део опуса који је до сада објављен и награђиван еснафским наградама, а који се и три пута нашао у изборима најбољих међународних остварења[1]. Али тај опус је истовремено још у свом развоју, способан да изненади читаоце-љубитеље-поштоваоце.
Зато нам се и чини да наслови попут „Амалгам зона“, „Легија Ида“, „Светови Ида“ (Worlds of Id), „Светови с оне стране“ (Worlds Beyond), „Сећања на светове“ (HomeoWorlds)... замамно одзвањају и позивају своје будуће читаоце на нову духовну пустоловину.
Такође, свему наведеном треба додати и једну дискретну али важну чињеницу, којом се мери сваки општи допринос при додели оваквих признања: Анђелковић је одувек био, а и сада је, неуморни педагог и инструктор, било кроз књижевне радионице било кроз појединачне сарадње. И ова делатност је несумњиво допринела једном важном континуитету и развоју савремене српске фантастике коју опажамо скоро свакодневно.
Због целокупне делатности и опуса, као и због изразитог континуитета у доприношењу савременој фантастици, жири је одлучио да лауреат признања награда друштва „Лазар Комарчић“ за допринос српској фантастици буде Радмило Анђелковић.
- ↑ „Варница“, Најбоље светске приче, Београд, 1986; „Гинекоид за Циганина“, Најбоље светске приче, Београд, 1987, и „Нема места за свилене бубе“, Монолит 8, Београд, 1993.
Радмило Анђелковић – прозна библиографија 1984-2002.
У загради су напомене, број страна и година писања.
Књиге:
- Галактички тунел (псеудоним Р. Ангелакис, 180, 1986.), Дневник, Нови Сад, 1986.
- Земља за добре људе (у наставцима, 108, 1986.) Експрес Политика, Београд, 1986, (као двороман са С. Ћурчићем, Врисак звезда), Зороастер, Београд, 1987.
- Сва вучја деца („Очи Световида: Фалус“, 62, 1994, „Рашани“, 120, 1988, „Сва вучја деца“, 39, 1993, „Дан Митре“, 56, 1993, „Нема места за свилене бубе“, 41, 1993), БМГ, Београд, 1998.
- „Грбовник“ (коаутор Данијел Рељић, 320, 2001.), Mono & Manana Pres, Београд, 2002.
Приче:
- Мозаик од сто коцкица (коаутор Александар Манић, 14, 1984.), Сириус, Загреб, 1984.
- Приближавање (11, 1985.), Сириус, Загреб, 1985.
- Лептирова лутка (5, 1985.), РС Магазин, Загреб, 1985.
- Intermezzo за контакт (21, 1986.), Сириус, Загреб, 1986.
- Мана, мана (15, 1986.), Сириус, Загреб, 1986.
- Варница (18, 1986.), Најбоље светске приче, Просвета, Кентаур, Београд, 1986. Superpip, Љубљана, 1987. В тени сфинкса, Зборник научно-фантастичних дела, Мир, Москва, 1987.
- Драж лебдења (7, 1986.), РС Магазин, Загреб, 1986.
- Затвор за смртне (24, 1987.), Сириус, Загреб, 1987.
- Планина у међуречју (16, 1987.), АЛЕФ, Нови Сад, 1987.
- Ђокондине очи (4, 1987.), РС Магазин, Загреб, 1987.
- Поглед са стране (4, 1987.), Вечерњи лист, Загреб, 1987.
- Гинекоид за Циганина (18, 1987.), Најбоље светске приче, ПРОСВЕТА, Кентаур, Београд, 1987.
- Признање (4, 1987.), Политикин Забавник, Београд, 1987.
- Достојно галактике (4, 1988.), Политикин Забавник, Београд, 1988.
- Зунзара у уху (9, 1988.), РС Магазин, Загреб, 1988.
- Акваријум за златног караша (25, 1982.), Суперпип, Љубљана, 1988.
- Огледалац (4, 1985.), Суперпип, Љубљана, 1988.
- Корак у страну (6, 1985.), Лист ДИТ Србије, Београд, 1988.
- Спиридонова потера за неухватљивим (36, 1989.), Сириус, Загреб, 1989.
- Летећи тањири не слећу у Лајковац (4, 1990.), Политикин Забавник, Београд, 1990.
- Франко испорука (60, 1990.), Монолит 6, Београд, 1990.
- Дан Митре (56, 1993.), Тамни вилајет 2, Београд, 1993. Нова (алтернативна) српска фантастика, СИЦ, Београд, 1994.
- Сва вучја деца (39, 1993.), Знак Сагите 3, Београд, 1993. Тамни вилајет 3, Београд, 1994.
- Нема места за свилене бубе (41, 1993.), Монолит 8, Београд, 1993.
- Паралилуле (3, 2000.), Кикиндске, Кикинда, 2000.
