Нови прилози за Лазину биографију
Из Лазар Комарчић
- Аутор: Александар Манић. Преузето из Знака сагите #9
Револуција некада прождере своју децу, али некада изнедри црвена свитања, лепше сутра и високе пећи. Прочитавши „Прилоге за ‘Лазину’ биографију“ из пера мојих сабораца и револуционара друга Бобана Кнежевића и друга политичког комесара Радмила Анђелковића, морадох и ја да допуним истину о великим временима „када је човек човеку био друг“ и када је започета борба за Научну Фантастику у београдској губернији.
„Од недавно званично Друштво пријатеља научне фантастике ЛАЗАР КОМАРЧИЋ постало је иницијативом и окупљањем у марту ове године око садашњег секретара Александра Манића који се тренутно налази на одслужењу војног рока у ЈНА.“
(Осврт на годину у којој је основано Друштво, Никола Маричић и Предраг Кнежевић, ЕМИТОР 1, Децембар 1981, Београд)
Година 1980. није била бурна само због мајских збивања, него и због моје јулске одлуке да постанем дописни члан загребачког удружења научне фантастике „СФера“. Уплативши чланарину, добио сам мршав пропагандни материјал, али састанцима нисам могао да присуствујем. Не због језичке баријере (говорим и српски и хрватски), него због удаљености наших ћелија. Жеља за научно фантастичним револуционарним радом горела је у мени, али осим мог камарада Николе Маричића, нисам имао са ким да размењујем критике и самокритике. Зато се крајем године одлучих на лукавство, својствено свим илегалцима. Од другова из „СФере“ затражих адресе свих српских чланова са којима сам желео да се повежем и да формирамо хрватску СФ ћелију у срцу Србије. Не сумњајући ни у шта, загребачки политбиро ми је послао адресе, а ја сам припремио циркуларно писмо и почетком 1981. године (такође године јубилеја) послао га на све добијене адресе.
Српским члановима „СФере“ понудио сам окупљање и формирање наше сопствене Научно Фантастичне Револуционарне Партије. Исте недеље, једног поподнева док сам довршавао шницлу и млади лук, на врата је закуцао стасит и кратко подшишан момак, четвртасте вилице и рекао: „Ја сам Бобан Кнежевић и добио сам твоје писмо. Поједи тај лук, па да идемо на Опсерваторију да те упознам са читавом групом“. У подземним просторијама калемегданске Опсерваторије, упазнах се са илегалцима који су под окриљем Аце Томића дејствовали користећи се конспиративним именом „Астрономско друштво Руђер Бошковић“: Дамир Јока и Бранислав Бркић. Већ наредног дана, сазвао сам круг булбудерских СФ илегалаца: Николу Маричића и Предрага Кнежевића, те смо се повезали са калемегданском ћелијом.
Разматрање револуционарног програма започето је у Планетаријуму под куполом северног неба, уз звуке Жан-Мишел Жаровог „Оксижена“ и млако пиво. Усвојене су прве смернице, а потом смо размишљали о имену и о знаку. Око имена се не сложисмо, а за дизајнирање грба, ја упитах мог наставника цртања из основне школе. Он ми даде телефон Асканиа Поповића, са којим се сусретох једног петка после подне у Мажестику. Моја „веза“, Асканио Поповић, саслушао ме је и посаветовао да разговарам са Жељком Пахеком, који ме је одмах упутио на Слободана Ивкова. Тек тада сазнах да сам се обрео међу цртачима стрипова „Београдског круга 2“, авангарде и револуционара српског стрип стваралаштва, те се упознах са Рајком Милошевићем Гером, Драганом Боснићем, Владом Весовићем, Драганом Савићем, Бојаном Ђукићем, Здравком Зупаном, Дарком Перовићем…
Пажљиво су ме саслушали, а Влада Весовић је предложио да позове Зорана Живковића и да се сви заједно укључимо у револуционарни рад. Другови цртачи стрипова су били врло организовани илегалци и борили су се за очување научно фантастичних тековина, тако да ја, заражен стрип вирусом, наставих да долазим у Мажестик сваког петка. Лагано сам испијао вињаке и слушао расправе, анализе, савете, свађе, оговарања и анегдоте око столова претрпаних таблама, цртежима, скицама, илустрацијама, часописима, албумима и којекаквим папирима.
Стрипари су почели да долазе на састанке наше ћелије, а онда се повезасмо и са Зораном Живковићем. Направили смо и прву предоснивајућу скупштину (биће их неколико), на којој по одлуци камарада Зорана Живковића, новог политичког комесара, прихватисмо да нам се партија назове ЛАЗАР КОМАРЧИЋ, по једном великом српском револуционару, прегаоцу и утемељивачу СФ мисли међу српским илегалцима.
На другој предоснивачкој скупштини размотрили смо пројекат Статута који нам је написао Аца Томић и изабрали органе. Политички комесар је постао Зоран Живковић, за секретара ћелије изабран је ваш хроничар, за уредника пропагандних материјала именован је Бобан Кнежевић, Жељко Пахек постављен је за референта Општенародне Одбране и Друштвене Самозаштите, док је Слободан Ивков именован за председника Одбора самоуправне контроле.
Налажење просторија обавио је политички комесар преко свог саборца и одличног револуционара Боже Копривице. Тако се ми теоријски сместисмо у НУБС „Браћа Стаменковић“, али како још нисмо званично постојали, историја је морала да сачека на почетак. Међутим, 7. јула, за Дан устанка, ја обукох униформу и отидох да се борим иза западних граница наше отаџбине (још западније од линије Карловац-Карлобаг-Вировитица). За 29. новембар исте године добих телеграм у коме су ми другови честитали Празник и саопштавали да је илегална група „Лазар Комарчић“ званично регистрована, те да можемо јавно да се састајемо, да агитујемо и да ширимо пропагандни материјал. Ја под заставом остадох још још пуних осам месеци, али са песмом на уснама: „Буди се наука и фантастика, буди се машина и оловка…“
На крају овог дела „Нових прилога“, желео бих да се критички осврнем на недавно писање друга Бобана Кнежевића. „Нека остане забележено да се Моња најдуже опирао напуштању почетне премисе ‘СФериног’ патроната…“ каже он у Знаку сагите #7. Истина је, као што сте видели сасвим другачија. Моња (моје име у илегали) лежи у основи иридентистичког и сепаратистичког покрета српске ћелије и повезивања свих домаћих научно фантастичних револуционара у заједничкој борби за остварење књижевног, филмског и стрип жанр комунизма. Такође је нетачна тврдња бившег политичког комесара Радмила Анђелковића у Знаку сагите #8: „По инерцији су им се придружили и стрип-аутори из ‘Београдског круга’.“ Другови цртачи су у основи наше партије. То сви можете и да проверите код првобораца који су још у животу и којима старачка сенилност није однела сећање.
Смрт реализму, а слобода научној фантастици.
