Поглед уназад

Из Лазар Комарчић

Аутор: Миодраг Миловановић. Преузето из Знака сагите #10

Амерички писац Едвард Белами је у једном слично насловљеном роману из 1887. године искористио СФ (годину 2000.) за промовисање својих социјалистичко-утопијских идеја. Пошто смо ту годину 2000. већ добрано оставили за собом, ево нам прилике да се са пристојне историјске дистанце вратимо двадесетак година уназад и погледамо резултате деловања експерименталног социјалистичко-утопијског друштва, оличеног у самоуправном социјализму, на развој научне фантастике (и сродних јој жанрова) у нашој средини.

Дакле, looking backward, али како? СФ алатке, типа времеплова, иако су, према уверавањима појединих смелијих научника, можда ипак могућа, нису још доступне ширим народним масама. С друге стране, ослонити се на сопствено памћење није претерано научни приступ, што би овом тексту одузело доста од легитимности. Много пута сам се уверио да у сећању остаје само оно што је, на неки начин, мозак већ сажвакао и прерадио како само њему одговара – основна информација... визуелна, звучна... већ је одавно пребрисана или добро затурена.

Шта је решење? Искуство говори да је вероватно најбоље ослонити се на примарне изворе. Међутим, проблем је што њих и није тако много. Филмских записа из тога доба, наравно, нема. Рани Емитори, интерно гласило Друштва „Лазар Комарчић“, од броја 19 до 44, пре више од десет година конфисковани су ми од издавача овог часописа (Знак сагите, прим. извођача интернетских радова), и, вероватно, неповратно отуђени. Јачи је. Рани фотографски покушаји из тог периода загубили су се у неком од бројних мењања адресе становања. Шта преостаје? Емитори 1-18, пар сачуваних фотографија, поједини каталози са изложби, брошура Свет научне фантастике, тада магистра Александра Б. Недељковића... премало. Због тога ипак морам да почнем од тих несигурних сећања, а касније ће већ бити места и за примарне изворе.

За разлику од Александра Манића-Моње за мој долазак у Друштво пријатеља научне фантастике „Лазар Комачић“ нису везани никакви спектакуларни догађаји скопчани са коришћењем растерујућих бојних отрова у виду младог лука... Не, „кривац“ за мој долазак у Друштво био је крајње прозаичан – руком исписан плакат залепљен са унутрашње стране на стакло у холу „Југословенске кинотеке“. Било је то више него прикладно место, јер се у Кинотеци у то време, 1981. године, одржавао један од некада готово редовних циклуса научнофантастичних филмова, на коме је, готово свакодневно, овај већ загрижени (али неорганизовани) љубитељ СФ-а попуњавао рупе у сагледавању омиљеног жанра на једнако шупљикавим копијама чешке „Ikarije XB-1“ или Матеовог „Кад се светови сударе“.

Међутим, поменути плакат није изазвао тренутну реакцију. Прошло је неколико недеља пре него што сам скупио снаге да кренем на сасвим други крај града, Шеснаестицом, до места које је носило нимало обећавајући назив: Народни универзитет „Браћа Стаменковић“, скраћено НУБС.

У то време покретљивост омладине била је далеко лимитиранија него данас. Ми са Новог Београда углавном смо се кретали у свом атару, а културне потребе испуњавали у „Фонтани“ и „Југославији“, изузетно у „нашем“, конзервативнијем, Народном универзитету или нешто прогресивнијем Дому културе „Студентски град“. За нас је Шеснаестица ишла углавном до Зеленог Венца или, максимално, до Дома омладине.

Да се не изгубим, повео сам свог школског друга Душана Стефановића, који је такође помало читао СФ, али који се врло брзо охладио и престао да долази на редовне састанке уторком. Ја сам се, некако, запатио.

Феномен окупљања љубитеља научне фантастике је, у ствари, врло занимљива социолошка појава о којој су у свету написани бројни научни радови, па и књиге. Дефинитивно, свуда у свету постоје клубови научне фантастике. Зашто? Какав је профил људи који тамо долазе?

Одговор случајног пролазника био би да је то адолесцент, уских рамена, са цвикерима, помало рашчупан, са главом у облацима (тежња свемиру), мало откачен, са потребом да нађе сличне себи... Наравно, ово је готово потпуно погрешно – бар у случају Друштва „Лазар Комарчић“. Од већине људи који су у почетку долазили у Друштво можда бих једино погледом у огледало у холу пронашао некога који наликује овом опису... Остали - ни налик. Бобан Кнежевић, већ сам га посредно описао, а ко не зна нека оде на [ову] web адресу и све ће му бити јасно. Поред тога, гомила већ готово брачних парова (3 најмање). Радмило Анђелковић (по мом тадашњем мишљењу у поодмаклим годинама – по мом садашњем мишљењу у најбољим годинама), два магистра СФ-а: Зоран Живковић и Александар Б. Недељковић... Све у свему, маса индивидулаца коју је било веома тешко држати на окупу, организовати, навести на сврсисходан рад... Али, превасходно заслугом Бобана Кнежевића, који је успео да се избори са процедуром регистровања Друштва, организовањем рада, издавањем гласила друштва, итд. некако се гурало напред.

Као и данас, најзанимљивија активност Друштва била су предавања. Предавања су држали разни, а највише два (у то време) магистра СФ-књижевности Зоран Живковић и Александар Б. Недељковић. Зоран Живковић је углавном излагао текстове везане за поетику жанра, на које је углавном Аца Недељковић имао примедбе. Аца Недељковић је такође у то време одржао серију од 11 предавања под називом „Свет научне фантастике“, на које је, наравно, Зоран Живковић имао примедбе, али и сви остали. Ипак, захваљујући његовом хвале вредном труду да своја предавања објави у облику књиге, истина мало чудне, данас је могуће евоцирати сећања на те прве дане...

Пример из истоименог дела који треба да дочара атмосферу са првих предавања мр. Александра Б. Недељковића: Током расправе о „Издавачима научне фантастике“, сасвим неочекивано, али само за случајног намерика, почиње расправа о правопису:

АБН: „Правопис захтева да се пише и говори дршћем, дашћем, иако свако каже дрхћем, дахћем... Пракса је тако пресудила.“

Радмило Анђелковић: „Ја ово не морам да слушам. Ја ово више нећу да слушам.“

Зоран Живковић: „Александре, бар елементарно знање, бар...“

АБН (насупрот све јаче галаме): „Правопис каже ексхибиција, схема, схизофренија, халва, чахура, хасура, иако сви ми овде окупљени говоримо егзибиција, шема, шизофренија, алва, чаура, асура.

Проф. Милорад Јанковић (опширно и полако излаже, као што је његов обичај и завршава): Морате схватити, млади човече, нешто најосновније, а то је да су правила ту да се поштују.

АБН: Или да се мењају, кад их живот превазиђе.

Зоран Живковић: Ужас, ужас...

Даља дискусија је прекинута услед општег метежа.

Када се нисмо бавили ширењем личних обзорја из области књижевности, ликовни укус поправљала нам је београдска група стрип цртача, а међу њима, пре свега, Владимир Весовић, Слободан Ивков и Жељко Пахек, који су нас затрпавали гомилама Metal Hurlant-а, Heavy Metala и сличних стрипова и повремено организовали изложбе. На пример, марта 1982. године у НУБС-у је одржана изложба стрипа „Научна фантастика HIC AND NUNC“, са, гледано из данашње перспективе, практично свим релевантним ауторима са простора тадашње Југославије: Драган Боснић, Владимир Весовић, Радован Девлић, Зоран Јањетов, Бранислав Керац, Слободан Ивков, Милан Илић, Нинослав Кунц, Игор Кордеј, Жељко Пахек, Асканио Поповић, Крешимир Зимонић, итд.

Те године одржан је у НУБС-у у организацији Друштва „Лазар Комарчић“ и пети YUCON, у то време годишње окупљање СФ фанова из читаве земље, на ком смо углавном безуспешно покушавали да ширимо братство и јединство и да заједно покушамо да наступамо у СФ свету.

Са друге стране, најпосећенији састанци биле су премијерне пројекције СФ филмова, најчешће са видео касета, пиратских наравно, а било је и предавања везаних за филм. Једно од занимљивијих предавања о филму одржао је Бојан Ђукић.

Што се тиче посета из СФ света, те године најчувенији гост нам је био Џејмс Ган, амерички писац и теоретичар СФ-а. Један крајње конзервативни тип, који се величајући Роберта Хајнлајна посебно допао Аци Недељковићу, а и фотографисао нас је за Locus (није се прославио фотографском вештином). Сликао сам и интервјуисао и ја њега за Омладинске новине, а, ако ме оно поменуто непоуздано сећање не вара, мислим да је сличан чланак касније објављен и у Галаксији.

Један од прокламованих циљева људи који су у Друштву од почетка био је (мада не тражите од мене да то поткрепим неким материјалним доказом) да на крају изнедримо бар једног писца који ће бити релевантан у светским оквирима. Стога смо покренули интерне конкурсе за причу којих је, те 1982. године, било 5. На крају те године смо имали и годишњи конкурс на коме је тадашњи председник Друштва Радмило Анђелковић освојио прво место са причом 'Акваријум за златног караша'.

Кад смо већ тод тога, много нас је покушавало да постанемо Писци. Поједини су имали довољно талента и упорности, па су то и остварили - неки у оквиру овог жанра, а неки ван њега. Мислим да није спорно да имена као што су Радмило Анђелковић, Александар Гаталица, Зоран Јакшић, Бобан Кнежевић, Владимир Лазовић, Александар Марковић, Ото Олтвањи, Горан Скробоња, Зоран Стефановић или Драган Р. Филиповић представљају значајне стожере свеколике домаће фантастичне књижевности.

А што се тиче прокламованог циља, мислим да је из садржаја овог броја Знака сагите сасвим јасно да је и он остварен. С друге стране, да смо у самуоправном социјализму те 1982. године имали легалне кладионице, квота на Зорана Живковића била би, сасвим сигурно, довољна да себи обезбедим сигурнију будућност (додуше, без обзира на моју склоност ка клађењу на изненађења, тешко да бих се тада одлучио на такав корак).

На крају, ако одговор на питање због чега се друже људи којима је блиска љубав према фантастици, није очигледан, онда је овај текст промашио своју основну сврху.