Сигнализам

Из Лазар Комарчић

Сигнализам (Шаблон:Јез-лат - знак) је неоавангардни књижевно-уметнички покрет, настао у српској култури средином шездесетих, а присталице на ширем југословенском простору стекао је крајем шездесетих и почетком седамдесетих година. Почеци сигнализма везују се за 1959, када оснивач и теоретичар овога покрета Мирољуб Тодоровић почео с експериментима у језику, уверен да нема револуције у поезији уколико се она не изврши у њеном основном медијуму — у језику.

Слика:Amblem signalizma.jpg

Амблем сигнализма

Садржај

1 Настанак и циљеви сигнализма
2 Истакнути инострани сарадници часописа "Сигнал"
3 Радови наших сигналиста у страним антологијама
4 Аутори и значајнија дела сигнализма
5 Из критичких приказа сигнализма

Настанак и циљеви сигнализма

Рађање сигнализма у српској литератури и култури и његове тежње да се револуционишу и друге уметности (ликовне, позоришна, музичка и филмска), проистицало је из потребе да се негирају истрошени модели које је сачувала песничка и уопште културна традиција и потребе да се стваралачки одговори захтевима и „духовној ситуацији“ савремене технолошке и електронске цивилизације. У програмским текстовима (манифести и други текстови посебне намене) и конкретним уметничким делима сигнализма јасно је изражен одлучан раскид с „принципима неоромантизма и закаснелог симболизма“ који још увек владају у српској поезији и настојање да се радикалним захватима и на плану предметности (садржај) и на плану израза (форма) измени кôд српске поезије и усагласи са савременим тренутком. Шаблон:Периоди у књижевности Револуционисање језика поезије започето је његовом сцијентизацијом – уношењем симбола, формула, лексема и већих језичких исказа из егзактних наука (физике, биологије, хемије, математике, биохемије, астрофизике) и визуализацијом текста (графичко разлагање речи, синтагми и исказа на слогове и слова као знакове и њихово распростирање на простору странице; уношење невербалних знакова у текст, као што су цртежи, графикони, фотографије и други елементи који се колажирају), тако да је прва фаза сигнализма означена термином сцијентизам, а њу најбоље илуструју књиге Мирољуба Тодоровића Планета (1965) и Путовање у Звездалију (1971) и циклуси песама Беланчевина, Кисеоник, Ожилиште као и други, у којима предметно поље омеђују категорије Простор, Време, Материја.

У даљем истраживачком и креативном раду, који траје већ четири деценије, сигналисти су значајно проширили сазнајне границе и обогатили жанровски профил савременог српског песништва. Сигналистичка поезија се може поделити на два основна облика – вербалну и невербалну поезију. У вербалну поезију спадају: сцијентистичка, алеаторна, стохастичка, технолошка, феноменолошка, шатровачка и апејронистичка поезија. У невербалну: визуелна, објектна, звучна и гестуална поезија.

Сигнализам остварује значајне резултате и у прози (експериментални роман, кратка прича). Нису занемарљива достигнућа неких сигналиста и у књижевности за децу. У ликовној уметности вредна дела се остварују у боди-арту, мејл-арту, перформансу и концептуалној уметности.

Конституисању сигнализма као неоавангардног покрета, који, негирајући књижевно, уметничко и културно наслеђе, поетичке и естетичке конвенције и канонизоване обликотворне поступке, инсистира на експерименту у реализацији новог, знатно су допринела три манифеста: Манифест песничке науке, 1968, Манифест сигнализма (Regulaе poesis), 1969, и Сигнализам, 1970, као и покретање Интернационалне ревије Сигнал (1970).

Сигнал је у периоду 1970-1973. изашао у пет бројева; у њему су, осим књижевних и ликовних прилога домаћих и страних уметника, објављивани краћи прикази и библиографски подаци о авангардним публикацијама у свету. Часопис до 1995, понајвише из финансијских разлога, није излазио. Од 1995. до 2004. штампано је нових десет бројева Сигнала. Поновно издавање часописа допринело је оживљавању и подмлађивању покрета.

Истакнути инострани сарадници часописа "Сигнал"

Раул Хаусман (Raoul Hausmann, дадаиста, оснивач Берлинске Даде 1918.године),
Аугусто де Кампос (Augusto de Campos, један од покретача конкретне поезије),
Микеле Перфети (Michele Perfetti, мејл-артиста, критичар и теоретичар неоавангарде, у више наврата писао о нашем сигнализму),
Адријано Спатола (Adriano Spatola, италијански песник, уређивао часопис за експерименталну поезију "Там Там"),
Клементе Падин (Clemente Padin, визуелни песник и теоретичар, у више наврата писао о сигнализму, уредник неоавангардног часописа "Ovum 10", из Уругваја),
Жилијен Блен (Julien Blaine, визуелни песник, мејл-артист, концептуални уметник и перформер, уредник једног од најбољих часописа неоавангарде Doc(k)s-a),
Саренко (Sarenco, визуелни песник, перформер, антологичар, оснивач и уредник италијанског неоавангардног часописа Lotta poetica),
Еугенио Мичини (Eugenio Miccini, један од најистакнутијих италијанских визуелних песника и теоретичара неоавангарде),
Ричард Костеланец (Richard Kostelanetz, визуелни песник, теоретичар неоавангарде, антологичар, уредник годишњака "Assembling"),
Гиљермо Дајзлер (Guillermo Deisler, чилеански визуелни песник, критичар и антологичар),
Боб Кобинг (Bob Cobbing, енглески конкретни песник и теоретичар звучне поезије),
Ојген Гомрингер (Eugen Gomringer, конкретни песник и теоретичар, један од покретача конкретне поезије),
Пјер Гарније (Pierre Garnier, конкретни песник и теоретичар, оснивач француског спацијализма – Le spatialisme – Prostorna poezija),
Енцо Минарели (Enzo Minarelli, главни представник италијанске poesia visiva - видљива поезија),
Кеичи Накамура (Keiichi Nakamura, јапански визуелни песник и мејл-артист),
Дик Хигинс (Dick Higgins, визуелни песник и теоретичар неоавангарде, уредник издавачке куће Шаблон:Јез-ен),
Дмитриј Булатов (Dmitry Bulatov, руски визуелни песник, теоретичар и антологичар),
Сол Левит (Sol LeWitt, један од најистакнутијих америчких концептуалиста),
Шозо Шимамото (Shozo Shimamoto, члан познате јапанске неоавангардне групе Гутаи),
Др Клаус Петер Денкер (Dr Klaus Peter Dencker, визуелни песник и теоретичар, састављач једне од култних антологија визуелне поезије "Text-Bilder"),
Руђеро Мађи (Ruggero Maggi, италијански ликовни уметник, визуелни песник и мејл-артиста),
Данијел Далиган (Daniel Daligand, француски визуелни песник, мејл-артиста и критичар),
Вили Р. Мељников (Willi R. Melnikov, руски визуелни песник, мејл-артиста и перформер),
Кум-Нам Баик (Kum-Nam Baik, јужнокорејски мејл-артиста),
Он Кавара (On Kawara, амерички концептуални уметник),
Др Клаус Грох (Dr Klaus Groh, неодадаиста, оснивач великог неодадаистичког центра у Немачкој и аутор бројних антологија и зборника визуелне поезије, мејл-арта и концептуалне уметности).

Радови наших сигналиста у страним антологијама

Маурицио Спатола (Maurizio Spatola), Poesia sperimentale, Торино, Италија, 1970,
Гиљермо Дајзлер (Guillermo Deisler), Poesia Visiva en el Mundo, Антофагаста, Чиле, 1972.
Клаус Петер Денкер (Klaus Peter Dencker), Text-Bilder Visuele Poesie International Von der Antike bis zur Gegenwart, Келн, Немачка, 1972.
Клаус Грох (Klaus Groh), Visuel – Konkret – International, Герстхофен, Немачка 1973.
Фернандо Милан (Fernando Millan), Jesus Garcia Sanches, La escritura en libertad, Мадрид, Шпанија, 1975.
Алан Ридел (Alan Riddel), Typewriter Art, Лондон, Енглеска, 1975.
Г.Ј. Де Роок (G.J. De Rook), Historische anthologie visuele poezie, Брисел, Белгија, 1976.
Хосеп М. Фигуерес, Мануел де Сеабра (Josep M. Figueres, Manuel de Seabra), Antologia da poesia visual Europeia, Лисабон, Португалија, 1977.
Саренко (Sarenco), Poesia e prosa delle avangardie, Бреша, Италија, 1978.
Жилијен Блен (Julien Blaine), Mail Artists in the World, Париз, Француска, 1978.
Јулијан Корнхаузер (Julian Kornhauser), Tragarze zdan, Краков– Вроцлав, Пољска, 1983.
Енрико Маршелони, Саренко (Enrico Marscelloni, Sarenco), Poesia totale 1897-1997: Dal colpo di dadi alla poesia visuale, Мантова, Италија, 1998.
Дмитриј Булатов (Dmitry Bulatov), Točka zrenija. Vizuelnaja poezija. 90-e godi, Калињинград, Русија, 1998.

Објављене су и три домаће антологије: Сигналистичка поезија (1971), Конкретна, визуелна и сигналистичка поезија (1975), Mail-Аrt Mail-Poetry (1980), као и неколико зборника и алманаха.

Аутори и значајнија дела сигнализма

Начела сигнализма прихватају бројни песници, прозни писци и ликовни уметници, развијајући даље и ширећи основне идеје овог српског (југословенског) неоавангардног покрета.

Поред оснивача сигнализма Мирољуба Тодоровића (Kyberno, 1970, Свиња је одличан пливач, 1971, Гејак гланца гуљарке, 1974, Инсект на слепоочници, 1978, Алгол, 1980, Textum, 1981, Chinese erotism, 1983, Нокаут, 1984, Поново узјахујем Росинанта, 1987, Белоушка попије кошницу, 1988, Дневник авангарде, 1990, Електрична столица,1998, Тек што сам отворила пошту, 2000, Дошетало ми у уво, 2005, Плави ветар, 2006, Шатро приче, 2007), значајне доприносе теорији и пракси сигнализма дали су: Марина Абрамовић, Влада Стојиљковић, Звонимир Костић Палански, Слободан Павићевић (Силикати цвета, 1973, Радови на путу, 1984), Миливоје Павловић (Бела књига, 1974, Свет у сигналима, 1996), Зоран Поповић, Љубиша Јоцић (Месечина у тетрапаку, 1975, Колико је сати, 1976, Огледи о сигнализму, 1994), Јарослав Супек, Звонко Сарић (Шињел до сванућа, 2001, Хватач душе, 2003), Богислав Марковић (Алтајски сумрак, 2006), Илија Бакић (Нови Вавилон, 1998, Протоплазма, 2003), Слободан Шкеровић (Индиго, 2005, Све боје Арктуруса, 2006), Жарко Ђуровић (Свијет сигнализма, 2002), Душан Видаковић, Добривоје Јевтић, Дејан Богојевић, Андреј Тишма, Добрица Камперелић, Миливој Анђелковић и други.

Из критичких приказа сигнализма

Бројни домаћи и инострани критичари и теоретичари високо су оценили сигнализам.

Према професору Милошу Бандићу "С књижевноисторијског становишта посматрано, сигнализам је – после зенитизма, надреализма и покрета социјалне литературе – следећи нов и аутохтон литерарно-уметнички покрет у српској књижевности 20. века. Истовремено, сигнализам се у савременој југословенској књижевности и култури потврђује као једна изразита модерна димензија и као апартна уметничка форма и производња. Без њега, све би вероватно, било друкчије и ко зна колико оскудније."

За Оскара Давича "Први пут од појаве надреализма, двадесетих година, можемо, са тражењима Мирољуба Тодоровића да с радошћу утврдимо поново хватање корака српске поезије са истински авангардним тражењима у свету."

За ликовног критичара Зорана Маркуша "Сигнализам је наша, паралелна појава у крилу најекстремније авангарде и то између осталог објашњава његово међународно ширење, признање и значај у одређеним уметничким и интелектуалним срединама."

"Сигнализам значи корак напред у односу на конкретну поезију, визуелну поезију и уметност знака уопште", написаће познати италијански теоретичар уметности Ђило Дорфлес.

Још експлицитнији ће бити визуелни песник и критичар Ариго Лора-Тотино тврдњом да "Југословенски литерарни покрет сигнализам, издвојен од сличних покрета насталих после Другог светског рата у дремљивој атмосфери Европе, Америке и Јапана, наставља и развија плодоносну иницијативу историјске авангарде."

"Сигнализам, захваљујући Мирољубу Тодоровићу и групи која га следи, главним својим током представља онај лук који стваралачки повезује авангардна стремљења из међуратног периода са савременим раздобљем, доносећи драгоцене иновације којима се српска уметност равноправно укључује у модерне светске процесе" закључује у својој књизи Кључеви сигналистичке поетике др Миливоје Павловић.

Литература

Мирољуб Тодоровић, Сигнализам, Градина, Ниш, 1979.
Julian Kornhauser, Signalizm – Propozycja serbskiej poeziji eksperymentalnej, Uniwersytet Jagiellonski, Krakow, 1981.
Сигнализам - авангардни стваралачки покрет, зборник, КЦБ, Београд, 1984.
Сигнализам у свету (странци о сигнализму), Београдска књига, Београд, 1984.
Живан Живковић, Орбите сигнализма, Новела, Београд, 1985.
Живан Живковић. Сведочења о авангарди, Драганић, Земун, 1992.
Мирољуб Тодоровић, Ослобођени језик, Графопублик, Земун, 1992.
Живан Живковић, Сигнализам: генеза, поетика и уметничка пракса, Вук Караџић, Параћин, 1994.
Живан Живковић, Од речи до знака, Сигнал, Беорама, Београд, 1996.
Miroljub Todorović, Signalism - Yugoslav Creative Movement, Signal, Belgrade, 1998.
Јулијан Корнхаузер, Сигнализам српска неоавангарда, Просвета, Ниш, 1998.
Миливоје Павловић, Кључеви сигналистичке поетике, Просвета, Београд, 1999.
Сигналистичка утопија, алманах, библиофилско издање, Београд, 2001.
Миливоје Павловић, Авангарда, неоавангарда и сигнализам, Просвета, Београд, 2002.
Сигнализам - уметност трећег миленијума, алманах, библиофилско издање, Београд, 2003.
Владан Панковић, О сигнализму, Феникс, Београд, 2003.
Границе планетарног – визије сигнализма, алманах, библиофилско издање, Београд, 2003.
Мирољуб Тодоровић, Поетика сигнализма, Просвета, Београд, 2003.
Размишљајте о сигнализму, алманах, библиофилско издање, Београд, 2004.
Мирољуб Тодоровић, Токови неоавангарде, Нолит, Београд, 2004.
Илија Бакић & Звонко Сарић, Преко границе миленијума, Феникс, Београд, 2005.
Време сигнализма, алманах, библиофилско издање, Београд, 2006.
Демон сигнализма, алманах, библиофилско издање, Београд 2007.