Станислав Винавер

Из Лазар Комарчић

Шаблон:Биографија Станислав Винавер (Шабац 1. март 1891. - Нишка Бања 1. август 1955.) био је јеврејски и српски песник и преводилац.

Ерудита, књижевник и преводилац Станислав Винавер, рођен је 1. марта 1891. године у Шапцу, у угледној јеврејској породици, а постано је незаобилазни део српске културе. Отац Јосиф био је лекар, а мајка Ружа пијанисткиња. Основну школу завршио је у Шапцу, гимназију је учио у Шапцу и Београду, а на париској Сорбони студирао је математику и физику. Већ тада постаје следбеник филозофских идеја Анри Бергсона и 1911. огледа се у симболистичкој поезији збирком «Мјећа».

Садржај

Балкански и Први светски рат

У балканским ратовима и Првом светском рату учествовао је као добровољац, један од 1300 каплара. Био је поручник у славном Ђачком батаљону, прешао је голготу повлачења преко Албаније и на Крфу се ангажовао као уредник Српских новина и радио као службеник Државног пресбироа.

Дипломата

Године 1916, упућен је на информативно-дипломатске послове у Француску и Велику Британију, а потом и у Петроград, као члан српске дипломатске мисије баш у време револуције.

По окончању рата, кратко је запослен у Министарству просвете, а потом се немирни и разбарушени дух посветио новинарству и књижевности као припадник шаролике групе младих и нових «модернистичких» српских књижевника (Милош Црњански, Драгиша Васић, Растко Петровић, Љубомир Мицић, Раде Драинац, Велибор Глигорић, Марко Ристић).

Експресиониста

Песник и есејиста Винавер, јавља се и у својству вође експресионистичког покрета (написао је «Манифест експресионистичке школе»), најоштрије се залажући за раскид с традиционалним уметничким изразом и оспоравајући дотадашње «патриотске и десетерачке каноне» које су били поставили дотад неприкосновени књижевни критичари Јован Скерлић и Богдан Поповић.

Други светски рат

Други светски рат провео је у заробљеништву у немачком логору Оснабрик.

Послератна активност

Последње године (1945-1955) у Београду, радећи као професионални књижевник, сатиричар и преводилац са француског, енглеског, руског, чешког, пољског и немачког језика. Његови специфични преводи, у којима је зарад преношења најдубљег смисла и тумачења превођеног текста видљиво одступао од оригинала, понекад су чак наилазили на одбијање издавача, али су и данас остали ненадмашни, скоро као посебна књижевна дела.

На пољу сатире Винаверове пародије одликују се бескрајно духовитим обртима, свежином израза и префињеним осећајем за гротеску, што је посебно дошло до изражаја у «Пантологији новије српске пеленгирике» која је заправо ругалица «Антологији новије српске лирике» Богдана Поповића.

Међу бројним Винаверовим радовима, најпознатије су

  • «Приче које су изгубиле равнотежу» (1913),
  • «Мисли» (1913),
  • «Варош злих волшебника» (1920),
  • «Громобран свемира» (1921),
  • «Чувари света» (1926),
  • «Икаров лет» (1937),
  • «Ратни другови» (1939),
  • «Европска ноћ» (1952),
  • «Језик наш насушни» (1952) и као круна његовог стваралаштва
  • «Заноси и пркоси Лазе Костића» (1963).

У овој последњој књизи, за коју је Винавер водио велику битку и за живота није могао да нађе издавача, аутор је полемичким мајсторством до врхунца довео своје критике српског културног медиокритетства и митоманства. Иако је показао да се може бити модеран у контексту националне културе, он је и после тога још пола века остао несхваћен, потискиван и прећуткиван, па су «Заноси» поново штампани тек 2006. године.

У књизи на скоро 600 страна есеја о великом песнику, Винавер је успео да ослика комплетно духовно и уметничко наслеђе српске књижевности, културе, митологије, државности и да напише не само монографију о Лази Костићу, већ и аутопоетичко дело, које спаја интелектуално-уметничку радозналост, енциклопедијску обавештеност и аутентични дух.

«Заноси и пркоси» садрже, наиме, комплетну Костићеву биографију и његова дела, историјски контекст у коме су настајала и белешке о његовим савременицима, али Винавер пише и о музици, проблемима стиха, посебно десетерца, трохеја и хексаметра, о језичким могућностима, мелодији језика и о модерној поезији уопште.

Умро је у Нишкој Бањи, 1. августа 1955. године.

Библиографија

  • Мјећа - Београд 1911,
  • Приче које су изгубиле равнотежу - Београд 1913,
  • Варош злих волшебника - Београд 19120,
  • Пантологија новије српске пеленгирике - Београд 1920.
  • Громобран свемира - Београд 1921,
  • Нова пантологија пеленгирике - Београд 1922,
  • Чувари света - Београд 1926,
  • Гоч гори, једна југословенска симфонија - Београд 1927,
  • Шабац и његове традиције - Београд 1935,
  • Чардак ни на небу ни на земљи - Београд 1938,
  • Момчило Настасијевић - Београд 1938,
  • Најновија пантологија српске и југословенске пеленгирике - Београд 1938,
  • Живи оквири - Београд 1938,
  • Ратни другови - Београд 1939,
  • Године понижења и борбе, живот у немачким „офлазима“ - Београд 1945,
  • Европска ноћ - Београд 1952,
  • Језик наш насушни - Нпви Сад 1952,
  • Надграматика - Београд 1963,
  • Заноси и пркоси Лазе Костића - Нови Сад 1963

Види још

Спољашње везе

Добављено из "http://www.lazarkomarcic.org.yu/%D0%A1%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%92%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%80"