Starship Troopers

Из Лазар Комарчић

(или, нови прилози за историју клуба „Лазар Комарчић“)

Аутор: Владимир Лазовић. Преузето из Знака сагите 13

Ако приликом писања овакве историје немате пред собом документе попут записника, фотографија и ратних дневника у опасности сте да запливате сумњивом реком успомена, почињући са: Како је лепо некад било! И што је раније било, све лепше је било — а најлепше је оно што никад није било... Свестан ризика, изјављујем да ћу у овом тексту бити крајње личан, и писати искључиво према сопственом сећању. А то има логике, јер цела прича са клубом, и са фантастиком уопште, за мене је врло лична, и нисам никоме покушао да разложно објасним зашто одлазим у тај клуб, јер то повлачи питање зашто пишем, а то...

Али, држимо се бар узрока и последица. За мене је фантастика била важна, а клуб „Лазар Комарчић“ увелико је постојао у Београду, међутим, некако смо се мимоилазили. У то време (1981—1987) покушавао сам да пишем, али осим дебија на „Андромедином“ конкурсу и неколико минијатура у „Сиријусу“, нисам објавио ништа друго. У истом периоду, више ствари се десило у мом животу — посао, жена, прво дете — тако да је приличан успех био и то што нисам дигао руке од писања заувек. Али зато сам пропустио херојско доба клуба — рођење „Емитора“, чувене видео пројекције уз Радмилов телевизор, револверашке обрачуне два доктора научне фантастике, пуно ствари... Као усамљени јахач, можда сам био помало резервисан на идеју о гомили распојасаних фанова, без обзира што делимо исте теме. Онда, ваљда 1987. године, успео сам да изађем из сенке: моја друга дужа прича објављена је у „Сиријусу“, скоро у исто време појавио се на киосцима мој роман у серији X-100 SF (у истој серији са романима Бобана Кнежевића и Зорана Јакшића) и затим... Једне вечери зазвонио је телефон. Веома љубазан глас запитао је: „Да ли је то писац Владимир Лазовић?“

Кад вас тако ослове, тешко је одбити оно што следи. А следио је позив да присуствујем састанку клуба „Лазар Комарчић“. Власник неодољивог гласа био је Бобан Кнежевић.

Тако је почела, у дан своје нужности… — што рече песник. У то време састанци су се одржавали у библиотеци Народног универзитета „Браћа Стаменковић“. Отишао сам на први састанак, па на следећи, па... Изгледа да ми се допала затечена гомила распојасаних фанова. И прва ствар коју сам сазнао о клубу — политика (коју су операционализовали Радмило Анђелковић и Бобан Кнежевић), била је да се привуку у клуб сви они који у Београду нешто раде на прешироком F&SF пољу: да не остану усамљени јахачи, и заједно смо јачи, итд. Данас сам уверен да је таква политика била најбоља могућа.

Због младих колега, морам да опишем атмосферу која је владала у „Браћи Стаменковић“ крајем осамдесетих. У великој соби, столови су били постављени у облику ћириличног П: ту су седели измешани писци (углавном почетници), читаоци, цртачи, филмофили и разговарали о свему. Ако сте хтели да будете у току, за време састанка морали сте да мењате место, да се укључите у разговоре овде-онде, да не би пропустили тиху расправу писаца, или нечије тек до пола истуширане цртеже… Читалац је могао преко стола да каже писцу шта му се не свиђа у причи, писац би одговорио како читалац нема појма, а после свађе отишли би сви заједно на пиво. Не претерујем, даме и господо: више људи је нешто радило, имали су о чему и да се свађају! За исто вече могли сте да попричате са Миланом Драшковићем и Браниславом Трајковићем — писцима који су у „Вечерњим новостима” имали сваки преко сто објављених прича! Преко пута седео је Слободан Ћурчић који је први остварио сан свих: „Просвета“ му објавила збирку СФ прича, еј! Боб Живковић, Влада Весовић, Слободан Ивков и Жељко Пахек показивали су цртеже — и данас се сећам Бобових корица за „Временски пејзаж“ од Грегори Бенфорда! Ту су били Радмило Анђелковић — да погура ако шкрипи; Љуба Дамјановић — добри дух клуба; Аца Недељковић — без њега не би било исто... У свом ћошку расправљали су издавачи — Бобан Кнежевић, Бранислав Бркић, повремено Зоран Живковић... Док смо сви писали углавном приче акције, Љиљана Праизовић давала нам је на читање, преко стола, лепе сетне приче. Овде сам упознао Лидију Беатовић, писала је киберпанк: даме и господо, тешко да сте видели згоднијег писца! За неким столом слушао сам како Бобан у пола гласа излаже идеју за (тада) причу „Црни цвет“... Ту смо нестрпљиво очекивали нове књиге из серије „Знак сагите“, тек извучене испод штампарске пресе... Ту сам, скривајући узбудење, примио у руке „Тамни вилајет“, прву збирку СФ прича домаћих аутора. Обично мало по страни, неки клинци разгледали су руком бојене фигурице витезова и чудовишта, које би сретни власник донео у кутији обложеној ватом: Warhammer, или нека његова претеча, управо је пронашао прве жртве...

Могао бих још, само што ово почиње да звучи као она расплакана песма: „Јуче, кад бејах млад...“ Али, верујте ово: већ следеће године допутовао сам јутарњим возом са годишњег одмора, са породицом, и исто вече одјурио у клуб, да случајно не пропустим нешто!

Чињеница је да је у једном тренутку било превише људи на истом месту. Нисте могли да их дуго задржите тако, што је природно: цртачи су отишли својим путем, поклоници RPG и Warhammerа основали су сопствени клуб, први у низу... Они који су отишли нису прекинули везе с нама. Најзад, и ми смо променили адресу клуба, али даме и господо, док је трајало — било је дивно.

Морам да поменем гостовања нашег клуба на СФЕРАКОНу у Загребу. Ја сам у таквој екипи био свега два пута, неки данашњи наши чланови — много више. Године 1988, нека буде забележено, награде СФЕРА добили су Боб Живковић за илустрације, Владимир Лазовић за причу а наш друг Милош Томин – Зозон је победио на квизу СФЕРАКОНА. Ово последње најтеже је пало организаторима, јер награда на квизу (за разлику од СФЕРЕ), била је конкретна: дванаест књига Рона Хабарда, све вредно 200$. Укратко, однели смо све што је имало да се однесе, и било је забавно!

Онда су свет зауставио, па поново кренуо даље, како пише Стивен Кинг у Револверашу. Дошле су деведесете.

Најупорнији међу нама писали су и даље, а Бобан то објављивао, људи су се окупљали, али многи су отишли у иностранство, а многи напустили профитабилни бизнис звани фантастика у Србији... Отприлике 1995, приметио сам да на састанцима клуба углавном седим окружен мени непознатим људима. Они због којих сам долазио: Анђелковић, Кнежевић, Јакшић, Скробоња, Олтвањи и још неколицина, и сами су проредили доласке. Вероватно последњи, схватио сам да је дошло до смене генерација, и у том тренутку био сам... тужан. Клуб је живео, нешто се дешавало и даље, да, али то нису били људи на које сам мислио кад се помене домаћа фантастика. Проблем је био у мени. Па сам и сам проредио доласке. Дошло је дотле да сам неке (иначе одличне) бројеве „Емитора“ куповао у књижари, кад их приметим...

Пре отприлике две године, поново почиње да излази „Знак сагите“. Довољно важан догађај да сам морао да одем у клуб, да бих обезбедио број за себе (улогу добре виле преузео је Аца Недељковић, који ме је обавестио шта се дешава). „Знак сагите“ и још неки догађаји били су разлог да дођем поново... Дугогодишњи председник клуба Иван Нешић врло љубазно би ме упознао са програмом у следећим недељама... Онда, наредног понедељка, све тихо и коректно, питао би ме — да ли пристајем да будем гост-писац на једном од састанака (макар то био начин да се попуни програм за тај месец, био сам проклето пријатно изненађен, да ме се неко још сећа!) После пар недеља, опет ме Иван пита да ли сам расположен да говорим о некој књизи — и тада сам приметио да поново редовно долазим у клуб. Шта више, приметио сам да се сасвим добро осећам окружен младим људима које дотад нисам познавао... И тако испада да ме се Клуб није одрекао. Да ми је дао другу шансу.

Да ли да поменем да сам ја данас нови председник клуба?

Овде морам да кажем још нешто. Један од циљева оснивача клуба (незаписан, али веома битан), био је да Клуб послужи као база, инкубатор, башта из које ће нићи макар један домаћи СФ писац, али светског квалитета. Том циљу требали су да послуже конкурси клуба за домаћу научнофантастичну причу (касније ће ту улогу преузети конкурс „Знака сагите“). Данас, кад клуб има за собом више од двадесет година постојања смем да тврдим да је око клуба израсла група од седам или осам писаца који, ако не пишу ремек-дела, свакако пишу фантастичну прозу која може да буде објављена било где у свету, под било каквим уредничким критеријумима. Да ли је то мало?

Клуб је одувек окупљао преводиоце, пре свега са енглеског. Чини ми се да је група преводилаца у „Лазару Комарчићу“ данас бројнија него икад. Неки од њих коначно су дочекали и пристојне понуде већих издавачких кућа.

Не смем да заборавим приватне издаваче, који су били чланови клуба, и без којих би нам у једном периоду живот био досаднији: Зоран Живковић, Бобан Кнежевић, Горан Скробоња, Бранислав Бркић. О илустраторима и вилењацима RPG-а већ сам говорио...

Најважније од свега је да је клуб прегурао све тешкоће протеклих година, и преживео. Идемо даље, ми којима је свакодневица сива и досадна без те трунке фантастике. Упорни смо, прилагодљиви и издржљиви — као момци из наслова ове приче.